Milioni građana očekuju jednokratnu pomoć od 6.000 dinara, ali deo njih mogao bi da ostane bez novca ne zato što nema pravo na isplatu, već zato što neće na vreme završiti ono što je potrebno da bi sredstva zaista bila dostupna. Dok je pažnja javnosti uglavnom usmerena na prijavu i datum uplate, mnogo manje se govori o tome šta se dešava nakon što država odobri novac.
Upravo tu može da nastane problem za građane koji ne prate obaveštenja, nemaju aktivan račun u banci preko koje se isplata obavlja ili pretpostave da će novac automatski stići na račun koji već koriste.
Novac odobren, ali to ne znači da je odmah i preuzet
Kod ovakvih državnih mera najvažnije je razlikovati pravo na pomoć, otvaranje računa i stvarno raspolaganje novcem. Građanin može da bude obuhvaćen isplatom, a da ipak ne podigne sredstva ili ne proveri na koji način mu je novac stavljen na raspolaganje.
Posebno su važni građani koji nemaju račun u banci preko koje se pomoć isplaćuje. Za njih se račun može otvoriti po službenoj proceduri, ali to ne znači da će svi automatski otići u banku, preuzeti karticu ili proveriti stanje. Deo ljudi može jednostavno da pretpostavi da će novac leći na postojeći račun, što ne mora biti slučaj.
Najveća opasnost je što mnogi misle da nema nikakvog roka
U javnosti se pomoć često doživljava kao novac koji država „pošalje“ i koji građaninu pripada bez dodatne brige. Međutim, rokovi za raspolaganje sredstvima i način preuzimanja mogu da budu presudni.
Građani koji ne provere status, ne obrate pažnju na obaveštenja ili ne reše pitanje računa mogli bi da se nađu u situaciji da novac formalno postoji, ali da ga ne koriste. To je posebno važno za starije građane, ljude koji ne koriste elektronske servise i one koji retko odlaze u banke.
Milioni dinara mogu ostati van potrošnje
Ako se uzme u obzir da pomoć iznosi 6.000 dinara po građaninu, čak i relativno mali procenat onih koji sredstva ne preuzmu predstavlja značajan iznos.
Na primer, ako samo 100.000 građana ne iskoristi pomoć, to je 600 miliona dinara koji neće završiti u potrošnji. Kod 500.000 građana, iznos raste na tri milijarde dinara.
To nije samo pitanje pojedinačnog građanina, već i šireg ekonomskog efekta mere. Država pomoć isplaćuje kako bi povećala raspoloživi dohodak i podržala potrošnju, ali taj efekat postoji samo ako novac zaista stigne do ljudi i bude potrošen.
Ko mora posebno da obrati pažnju?
Najviše pažnje trebalo bi da obrate građani koji nemaju račun u banci preko koje se pomoć isplaćuje, ne koriste elektronsko bankarstvo, menjali su lične podatke ili nisu sigurni da li su pravilno evidentirani.
Za njih je ključno da ne pretpostave da je sama prijava dovoljna. Potrebno je proveriti status i način na koji će novac biti dostupan, jer razlika između „odobreno“ i „preuzeto“ može da bude veoma konkretna — 6.000 dinara.
Dok se javnost uglavnom bavi pitanjem kada će novac leći, prava priča tek može da usledi nakon isplate: koliko građana će zaista podići pomoć, a koliko će novca ostati neiskorišćeno zbog neinformisanosti, rokova ili administrativnih prepreka.
U vremenu kada se svaka hiljada dinara pažljivo računa, 6.000 dinara nije zanemarljiv iznos. Ali za deo građana najveći problem možda neće biti to što pomoć nije odobrena, već to što neće znati kako da do nje dođu na vreme.
UDARNA VEST.rs(Telegraf Biznis)
