Sećate li se euforije među navijačima Partizana posle pobede u evropskom revanšu sa Hetafeom? Pobede koja je možda donela igrački tračak nade crno-belima, ali je svejedno označila eliminaciju iz Lige konferencije i nastavak posta bez grupne faze nekog od takmičenja pod okriljem UEFA četvrtu godinu zaredom. Na tom talasu kratkotrajne i ničim opravdane sreće, u samo nekoliko dana, “poništene” su radikalne odluke o odlasku čelnika i trenera Saše Ilića sa početka sedmice u kojoj su crno-beli prvo deklasirani u Lučanima, da bi potom sa Špancima odigrali najbolji meč u sezoni i – slagali i zavarali prvenstveno sami sebe da će biti bolje, da je to prelomni momenat sezone.
Dve sedmice kasnije euforiju su ponovo zamenili briga i depresija – jer naprosto, to je Partizan – a bubanj odgovornosti se ponovo “vrti” i traže se glineni golubovi kao lake mete, no, procene ko je glavni krivac istorijskog rezultatskog minimuma nisu lake.
Prema kome gledaju čelnici
Čelnici kluba verovatno gledaju ka treneru Saši Iliću, no, budite uvereni da posle podrške koju je nekada legendarni fudbaler dobio i posle meča sa Vojvodinom, sigurno niko od njih neće imati hrabrosti da to iznese javno. Time bi odgovorni u Humskoj, a svesni su toga i te kako, makar neki od njih sa visokim obrazovanjem, sami sebi nacrtali metu, jer ako stvari postavimo u trenutak posle poraza u Lučanima, ne štite čelnici Partizana Sašu Ilića na poziciji, već on svojim imenom štiti njih kao svojevrsni kišobran. Otuda je, da se ne lažemo, i bio izbor bez konkurencije početkom leta, posle turobnih izbora za vlast u Humskoj.
U prilog tome ide i atmosfera na meču sa Hetafeom u Beogradu, koji se pretvorio u festival podrške Iliću, u tom momentu treneru u ostavci, koji oko sebe još uvek ima „živi štit“ publike. Jer, u svakom drugom slučaju, kako god se zvao i prezivao trener u trenutnim okolnostima u Humskoj, bio bi odavno prošlost na klupi.
Koga pogledom „strelja“ Ilić?
Sam Saša Ilić sigurno takođe ima zamerke na račun saradnika iz kluba i verovatno i on njih „strelja“ pogledom kada se potegne pitanje odgovornosti. Uvek može da potegne argument da je odmah po dolasku tražio ber petoricu nosilaca igre koji odmah mogu da doprinesu. Napomenuo da je odbrana prioritet, da se hitno moraju angažovati levi bek i centralni defanzivac, zatim zadnji vezni i napadač. Umesto toga, dobio je turu drugopozivaca, uz uveravanje da će standardni levi bek koji pauzira godinu dana biti spreman početkom jula. Sredina je septembra, taj isti lev bek je tek pre nekoliko dana počeo da trenira sa timom, bez jačeg kontakta. Štoper je angažovan kada je ekipa uveliko ispala iz Evrope, a zadnji vezni, centralni vezni i krilni napadač pred plej-of Lige konferencije, bez priprema i sa tek nekoliko treninga u nogama.
Pomenute argumente Ilić uvek može da potegne i stoprocentno će biti u pravu, iako će možda i čelnici na sto položiti činjenicu da nisu odmah imali novac, da je trebalo čekati prodaju, pre svih – Vanje Dragojevića, zatim Ognjena Ugrešića, te Milana Roganovića, koji će „zakrpiti“ nedostatak Evrope. I to takođe jeste argument i nije daleko od istine. Mada je sve moralo da se uradi brže, efektnije, a ne da se ponavlja scenario od prošlog leta, kada je Partizan takođe kasnio u realizaciji prelaznog roka i okliznuo na istim stepenicama.
Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi…
Treća strana u priči – igrači Partizana – verovatno su do juče gledali ka treneru, jer fudbalerima, pogotovo onima što ne igraju i misle da su bogomdani, uvek je kriv stručni štab. No, u ovom slučaju su, baš kao i deo čelnika – udarili u tvrdo. Jer su sopstvenu samoživost, egoizam i nedostatak karaktera, kao grupa luzera bez stvarnog lidera, koja u poslednje dve godine, ko god bio trener, nije u stanju da dobije nijedan važniji meč, morali juče prvi put da objašnjavaju pred navijačima sa južne tribine. I, ispraćeni su na tuširanje po hitnom postupku, bet aplauza, zajedničke pesme. To valjda nešto govori.
Saša Ilić sigurno nije najbolji trener na svetu. Njegov stručni štab verovatno nije savršen i ima manjkavosti, propusta. Imaju ih i daleko dokazaniji stručnjaci u mnogo bolje organizovanim sredinama od trenutnog Partizana. No, njegova najveća greška je što se odmah (a mogao je već prvog dana) nije oslobodio igrača koji narušavaju atmosferu, kvare treninge, nemaju poštovanja prema grbu i dresu koji nose. Onih koji se igraju ugledom kluba, a kome velika većina njih u srećnim vremenima ne bi prišla.
Umesto toga, postavio se prijateljski prema grupaciji koja kada joj pružite prst, jede celu ruku. Trpeo je menadžerske „vedete“ i kusure, sa jakim uporištem u klubu, hipohondre, nemoćne metuzaleme na zalasku karijere, koji su i Srđanu Blagojevićupravili iste probleme. Trebalo je rezati u korenu, dok vrag nije odneo šalu…
Anestezirana masa bez svesti
Četvrta grupa – navijači. To je tek posebna kategorija mazohista. Deo je u potpunosti anesteziran, kao da je sve u najboljem redu i kao da se na stadionu u Humskoj svake sedmice odigravaju „Igre mladih“, izgleda garnirane kutijama „bensedina“ za prisutne. Deo je pak ogorčen, jer ovo nije stara Jugoslavija, pa da su „minus faze“ kluba u pojedinim sezonama, u takvoj konkurenciji budu lako svarljive. Ali su još uvek uz trenera i igrače.
Deo njih, sa besplatnim ulaznicama, kao i već decenijama, gleda samo svoju računicu i još uvek se kooperativno pretvara da su gluvo-nemi na očigledno poniranje kluba i problem koji nije viđen od raspada velike države. Ranijih godina i decenija, klub bi u ovakvim situacijama „goreo“, a sada su preventivnu „šljagu“ dobili igrači, kao da će to nešto da promeni u grupi, koja je već nekoliko puta dokazala da nije dostojna Partizana. Dokle? Do Prve lige Srbije?
Za kraj da citiramo nekog neutralnog, nekoga ko je očito mirne glave i sa puno razumevanja pokušao da „dešifruje“ trenutno stanje u Humskoj, jer izgleda da ni mi predstavnici medija više nismo „u vinklu“ da to učinimo na valjan način.
– Zamislite klub, u kome trener golmana daje ostavku, onda ga šef struke nagovori da ostane. Posle dva dana isti taj šef struke daje ostavku, Uprava ga nagovara da ostane, a onda sutradan kompletna Uprava daje ostavku i na kraju navijači ne dozvoljavaju da Uprava ode, a i trener ostaje. Pa, ovo je već… Ljudi moji, ima li cirkusu kraja – napisao je objektivni navijač u sedmici posle utakmice u Lučanima, verovatno presabirajući utiske tokom noći.
No, da se nadovežemo, jer zapletu ipak nije bio kraj…
– Dve sedmice kasnije, Partizan, posle sveopšte euforije i „slavnog ispadanja“ od Hetafea opet „gori“, ima pet poraza u osam mečeva, ima sedam bodova i zauzima 13. poziciju na tabeli, odnosno, u zoni je ispadanja. Svi ćute, mir i tišina, kao da se ništa ne dešava – cveće, proleće.
Nego, ima li neko „bensedin“?
UDARNA VEST.rs (Telegraf.rs)
