Peđa Medenica, pevač koji je svojim talentom i glasom, samo jednom pesmom osvojio srca publika, nije mnogo prisutan u medijima, ali nedavno je nakon mnogo vremena stao pred kamere i progovorio o svojoj karijeri i životu.
– Došao sam u Bačku Palnaku 2000. godine, s Kosova. Majka mi je odavde, rođena je ovde. Kada se udala za mog oca preselili su se i živeli u Prištini. Nakon rata, živeo sam sa mojima u Nišu nekoliko meseci i onda smo rešili da živimo ovde. I evo ovde sam sve ove godine. Odavde sam i počeo da se bavim muzikom – počeo je svoju priču Peđa za portal BAP VESTI.
– Ljubav prema muzici se javila onda kada sam prvi put uzeo pare. Još kao mali, kupovali smu mi harmonike ali ja nisam mislio da ću se baviti muzikom, to sam više radio zbog svojih roditelja koji su videli taj talenat u meni. Od kad znam za sebe, svirao sam nešto, ali nisam mislio da ću se ozbiljno baviti ovim. Međutim, kada sam prvi put uzeo ozbiljne pare, rekao sam u pa ovo ni nije toliko loše.
Ko te je učio da sviraš?
– Išao sam u osnovnu školu u Prištini. Išao sam na časove kod Slavkonija, on mi je držao privatne časove kad sam bio klinac, ali uglavnom sam dosta toga naučio u školi.
Tvoja karijera je počela baš iz Bačke Palanke? pitala je voditeljka
– Da, i to sasvim slučajno. Nigde pre nisam pevao, osim kući. Spletom čudnih okolnosti, kada neki bend nije mogao da dođe da nastupa, a tamo su nastupali samo ozbiljni muzičari. Onda je moj prijatelj Nenad Kuzmanović pozvao tog vlasnika kluba, čuven „Hacijenda“ i rekao mu da ima jednog malog koji je došao s Kosova, a taj vlasnik je rekao ma daj samo nađi bilo koga. To je bila godišnjica tog kluba, ja sam upao među vukove, neiskusan, i znao sam harmoniku da sviram, a tada sam tek kupio klavijaturu i tako je sve počelo.
Kada si osetio taj trenutak da si popularan. Kad se to desilo? Ko te uveo u taj svet?
– Prelomni trenutak desio se 2012 godine. Niko me nije uveo u taj svet, ja sam na čudan način upao tu. Imao sam pesmu „Imam ljubav ali nemam kome da je dam“, i ta pesma je dugo stajala i niko je nije hteo, a nema kome nije nuđena. E, onda je neki dečko uzeo taj demo koji sam ja pevao u jednom klubu i pustio na jutjub. I tada su počeli ljudi da me zovu, kao za preglede koliko ih ima, ja sam tad jedva znao šta je jutjub, nije to tada bilo popularno. Krenuli su pozivi za gostovanje iz Bosne, Makedonije… Tu pesmu niko nije hteo da uzme. I onda ja od lokalnog pevača počinje haos, koga ja nisam bio svestan. Ja sam mislio to tri četri vikenda pa se vratim nazad. Međutim, imao sam sreću. Niko nije imao potrebe da ulaže u mene i da me gura, sve sam svojim radom.
Poznat si i kao tekstopisac, kako nalaziš inspiraciju?
– Ne znam šta je inspiracija i da li postoji. Kad sednem nešto da radim, brzo vidim da li ide ili ne. Obično pišem noću, retko kad preko dana radim. Pustim klavijaturu i vidim. Ako ide, ide, ako ne prekinem. Nešto i napipšem pa mi se ne sviđa pa bacim. Moje najlepše i najemotivnije pesme, pisao sam kada sam bio u najlepšem raspoloženju, to kod mene nema veze. Slušao sam velike kompozitore, kao dok ne osetiš bol, ne popiješ flašu viskija ne možeš da pišeš. Ja iskreno nijednu pesmu nisam napisao pod dejstvom alkohola. Par puta sam to pokušao i shvatio da to nema veze s vezom.
Koje si poznate hitove radio? pitala je voditeljka BAP vesti
– Pa eto, spomenuću one najveće hitove. Za Sašu Matića „A ja samo ruke podignem“, „Samo ovu noć“, „Kad tonem“, za Ljubu Aličića “ S prvom kišom“, Đani „Još te sanjam“, „Nema me“, „Sam sam“, Indira „Poželela“, to je ono što mi sada na pamet, sada nešto slabije to radim, puno pesama sam radio za Zvezde Granda, pogtovo ta druga, treća sezona.
Kako si se suočio sa popularnošću?
– Jako čudno. Najčudnije mi je bilo kad su ovde u Bačkoj Palanci krenuli da traže sliku sa mnom. Nisam se priviko ja na sve to. A, mene su ljudi kasno skontali. Moje pesme su se slušale, a tek kasnije sam krenuo te emisije i to. Nisam se još uvek privikao, ali mislim da je to do osobe, gledam moje kolege oni to lagano prihvataju i rade. Čudno mi je i kad mi priđu u restoranu dok ručam pa traže slike, pa oni koji me ne znaju u toj prostoriji u fazonu su ko je pa sad ovaj. Ali dobro to je sve lepo i u sklopu posla.
Kako si preživeo koronu?
– To je kao kad bilo kom čoveku dođeš kući i kažeš ne možeš više da radiš. To je mnogo teško. Muzičara se baš niko nije setio, što se tiče pomoći. Ostali smo bez prihoda. Ja ne mogu mnogo da se žalim dobijem i neke pare od autorskih tekstova, ali ljudima se tada stvarno život pretvorio u pakao. Mnogi muzičari su tražili i druge poslove. Znaš ti kad u 40 godina kreneš da tažiš posao da voziš viljuškara na primer, bez ikakavog iskustva.
Kakvi su planovi za dalje?
– Ništa ne planiram. Ali, uvek imam neke pesme u fioci.
Sa kim se družiš sa estrade?
– Sale Matić, Slađa Alegro, Andreana Čekić, Đani, ali nije to da se čujemo svaki dan. Razmenimo poruke kako smo, jel smo živi, zdravi i to je to.
UDARNA VEST.rs (Kurir)
