Regionalna legenda, Lepa Brena, večeras će odmeriti snage sa popularnom Senidom na koncertu koji je nazvan „SoundClash“, ali ona ipak to ne doživljava kao takmičenje već kao dobru zabavu. Brena je u intervjuu koji je dala za Informer prokomentarisala i ovo malo takmičenje sa Senidom, ali i aktuelna dešavanja u javnosti, kao i veoma turobne dane koji su u maju uzdrmali Srbiju, ali i region.
Lepa Brena je u Informeru govorila o nasilju nad ženama, ali i koliko savremena tehnologija utiče na decu. Priznala je i da je svoje sinove Stefana i Viktora učila moralnim vrednostima, kao i da se u njihovoj kući uvek znalo ko je autoritet.
Večeras ćete nastupiti u muzičkom „SoundClash-u“ sa Senidom, da li ste spremni za nadmetanje i da li vas ispunjavaju ovakvi izazovi?
– Pripreme za „SoundClash“ su počele nekoliko meseci ranije kada smo potpisali ugovore Senida i ja, i znale smo odmah kakav je koncept. Bilo je potrebno da izaberemo moje pesme koje će pevati Senida i njene koje ću otpevati ja, kao i numere trećeg izvođača koje ćemo izvesti zajedno. Dopala mi se Senida, nisam je poznavala jer sam ja žena koja radi solističke koncerte i zaista nemam priliku da upoznam mnogo ljudi na našoj eks Jugoslovenskoj, muzičkoj sceni. Zanimljivo je raditi sa ženama koje je publika izabrala za svoju zvezdu. Senida je jedna veoma originalna i autentična pevačica. Nas dve smo kliknule na naš prvi susret.
Idete li na pobedu u „Sound Clash-u“ ili ćete se zadovoljiti i drugim mestom?
– „SoundClash“ jeste neka vrsta takmičenja, ali tu nema nadmetanja i nema glasanja. Nema, faktički, nekog pravog nadmetanja. To nije „Evrovizija“, nema ocenjivanja. To je nešto što će biti zanimljivo za publiku koja će navijati i aplaudirati. Mislim da će biti interesantno, neće biti pobednika, a pogotovo neće biti poraženih.
Odlično ste se uklopili sa Senidom, postoji li danas neki harmonikaš koji bi nju mogao da ponese na ramenima?
– Novo vreme donosi nove fore i fazone koji su vezani za scenu. Sećam se kako su devojke na ramenima u mom gradu u jednoj reklami, koju sam gledala kao dete, muškarcima na ramenima igrale odbojku. Kada smo Saša i ja tu priču odradili na sceni, za mene je to već bio viđen fazon, ali je ljudima bilo zabavno. Meni je bilo interesantno koliko je tu isplivalo lažnih moralista koji su u to vreme pričali o tome. Ali me je zabavilo, to penjanje harmonikašu na ramena bila fora i tada je svaka devojka bila na ramenima svom momku na koncertu. Razumem da je to penjanje na ramena zabavno jer je narodu i medijima potrebna neka „žvaka“ koju će žvakati do beskonačno.
Da li se plašite kako ćete odgovoriti zadatku i koja vam je pesma bila najteža kada je reč o savladavanju teksta?
– Nemam problem s ovim žanrom jer to nisu pesme koje zahtevaju neki raspon i u kojima bi trebalo da se pokaže kvalitet vokala. To su jedostavno pesme koje su apsolutno drugog žanra na koji nisam imala vremena da obratim pažnju, ali sada mi se to dopada. Mladalački je, opušteno, malo drsko i bezobrazno i to je nešto što sadašnja publika voli. Pa i meni se sviđa da budem malo mlada, drska i bezobrazna. Možda je baš pravi trenutak za to da budem toliko opuštena u pevanju.
Ovo nije bio u poslednje vreme jedini izazov za vas, bili ste i na turneji u Kanadi, kako ste se pripremali za to?
– Što se tiče kondicije, to je standardno i to je nešto što ili imate ili nemate. Veoma je važno da, kada završimo koncert u petak, subotu i nedelju, da se što pre spakujemo, legnemo i odmorimo jer nas već u ponedeljak, očekuje putovanje u sledeći grad. Postoje ljudi koji su navikli na tako velike napore, prosto znate kako da se sačuvate, a da publici date svoj maksimum. Postoje oni koji to mogu da izdrže i oni koji ne mogu. Međutim, kada uporedim to sa prošlim vremenom kada smo radili one velike turneje, ja sam recimo radila po 10 dana. Jedan koncert u 17 časova, drugi u 20 časova. Sada sam svesna da sam sigurno pevačica koja je u svojoj karijeri dugoj 42 godine imala najviše solističkih koncerata uzastopno po danima. Ako je to 10 dana, to je 20 koncerata, a bilo je i više. A onda koncerti u „Domu sindikata“ gde sam ’85. ili ’86. godine pevala 31 dan uzastopno. U centru „Sava“ smo „Slatki greh“ i ja održali 16 koncerata uzastopno svakog dana. O rekordima bi zaista moglo da se priča naširoko i kondicija je nešto što se neguje kao i kod svakog sportiste. Stalno morate da pazite, to postane deo svakodnevnog života.
Uspešno ste razvili posao sa čarapama, kako ste zadovoljni? Da li planirate neki novi poslovni poduhvat i koji?
– Što se tiče mog posla s čarapama, moram reći da sam veoma ponosna što smo u oktobru prošle godine započeli posao koji smo pripremali dve godine. Postali smo veoma poznati na srpskom tržištu, a zagrebali smo tek površinu posla i predstoji nam naporan period dok od ovih čarapa napravimo uspešan brend u čitavom svetu. Zahvaljujući Bobi i Filipu smo uspeli. Boba je oformio tim koji je stručan u ovom poslu. Svi vredno rade i nadam se da će se naš trud isplatiti. Boba je napravio i vino, oduvek je želeo to da ima.
Aktivni ste i u borbi za prava žena, zalažete se za njihov bolji status u društvu. Koliko vas pogađaju svakodnevna pisanja o nasilju nad ženama i da li kao neko je decenijama uspešan na mnogim poljima imate rešenje za ovaj problem?
– Pomno pratim diskriminaciju koja se vrši, uopšte nad nekim ko je slabiji pol. Svesna sam koliko Balkansko društvo teško prihvata pravo na jednakost, pravo na zaštitu porodice, pravo na zaštitu žena, dece i na zaštitu starijih. Teško mi pada kada čujem koliko je ubijenih žena, ne samo u Srbiji, već na čitavom Balkanu. Mislim da sve što se desilo 90-ih godina to nas je unazadilo na ekonomskom, političkom, kulturološkom planu. Veoma mi je žao jer imam utisak da svet raste brže nego što mi možemo da prihvatimo šta se dešava i što se tiče gej prava, ali i nasilja nad ženama. Mislim da, u svakom slučaju postoji rešenje, to su zakonske odredbe. Novi zakoni koji će biti veoma rigorozni u smislu kažnjavanja onih koji ih krše. To je nešto što predstavlja bolnu tačku svake pametne i normalne žene koja ima svoju decu i porodicu, a koja želi da živi zaštićeno od bilo čije agresivnosti. Veoma mi je bilo žao kada sam čitala tekstove o devojkama i ispovesti onih koje su bile žrtve zlostavljanja, a kada se naša javnost podelila i da se ostrvila na njnih zato što su posle 20 ili ne znam koliko godina uspele da uopšte izgovore da su bile zlostavljane i da su bile seksualno zlostavljane. Mislim da bi žena trebalo da bude glavna podrška ženi. Takođe, trebalo bi da se promene zakoni koji bi morali da budu veoma rigorzni, a u tom istom pravcu trebalo bi da deluju i policija i sud.
Jedino strašnije od nasilja nad ženama su nedavni stravični masakri koji su potresli Srbiju i region. Da li i vi poput mnogih roditelja preispitujete sebe i način na koji ste vaspitali sinove? Mislite li da je nešto moglo da bude drugačije tokom njihovog odrastanja?
– Sada govorim iz nekog svog ugla, ali lično smatram da su kod nas mnoge stvari izmakle kontroli, na neki način zakoni više štite dete od roditelja, dete se štiti od profesora, od nekoga ko ih vaspitava. Normalno je da svaka država mora da ima zakone koji će da zaštite decu, žene i starije, ali smatrma da je oduzet autoritet pedagozima i profesorima. Naša deca, njihova prva baza je porodica i tu bi trebalo da dobijaju ljubav i osnovno vaspitanje, sledeća karika je škola, gde se deca vaspitavaju, uče radnim navikama i respektu onih koji su im pedagozi. Naša deca mogu da vide na ulici sve i svašta, ali postoje pravila u porodici koja moraju da se poštuju. Ono što smo mi radili sa našom decom, Boba i ja, a to je da smo provodili s njima vreme, osluškivali našu decu, vaspitavali ih i učili ih šta je moralno i etički ispravno, a šta nije. To nema veze ni sa kakvim bogatstvom, ni sa čim. Mislim da je moralno i etički ispravno isto i u bogatim i u siromašnim porodicama. Druga stvar, ono što verujem da utiče na čitavu naciju, mi smo kao deca imali dva programa, a današnja deca imaju po 250 programa na kablovskim televizijama. Preko interneta mogu da vide sve ono što ne treba da vide i što ne pripada njihovom uzrastu, a o društvenim mrežama ne mogu zaista više ni da govorim. Te društvene mreže 49 posto imaju dobar efekat, imaš komunikaciju sa čitavim svetom, imaš informaciju, ali onih 51 posto je neki filter svega lošeg i negativnog što može da utiče na psihu jednog mladog, neformiranog deteta.
Koliko se razlikuje odgajanje dece pre 20 i 30 godina i sada? Koji je najveći izazov koji ste kao majka imali u odgajanju sinova i šta biste vi posavetovali mladim roditeljima, pa i svojim sinovima, kojima težak roditeljski posao tek predstoji?
– Što se tiče naše dece i naše porodice, vaspitanje koje smo Boba i ja imali kod svoje kuće i kod svojih roditelja, se nije mnogo promenilo. Mi smo sa decom provodili vreme i u našoj porodici se znalo kako deca smeju da se ponašaju i ko je autoritet u kući. Oni to nikada nisu zaboravili i izrasli su u zaista veoma dobre momke na koje smo Boba i ja veoma ponosni.
Kakvo je vaše mišljenje o društvenim mrežama, koliko su one vama danas pomoć, a koliko teret?
Ono što mi gledamo sada preko interneta i šta se dešava u čitavom svetu, mislim da ni za jednog mladog čoveka, čak ni za čoveka u srednjim godinama nije normalno. To da pratite toliko informacija u isto vreme je nemoguće. Evo reći ću vam jedan primer, ja volim da legnem otprilike oko 22 časa i pokušavala sam da nađem na televiziji filmove uz koje ću se opustiti nakon napornog dana. I tako iz dana u dan, pisala sam u telefon 10 naslova filmova u kojima je stajalo „ubistvo“, „krv“, „osveta“, sve nešto što je rat i što negativno utiče na psihu. To je kao da gledate filmove strave i užasa, a želite mirno da utonete u san. Decu danas morate da kontrolišete i da savetujete, ali dete mora da zna da ako prekrši neko pravilo, da sledi kazna. Danas deca imaju sve, ne možete ih uceniti da ne mogu da dobiju patike, svako dete ima patike. Ne mora bude neka marka, ali svako ima. Ono što je potrebno svakom detetu je da roditelji imaju komunikaciju s njim, ali danas i majka i otac rade i izgubila se komunikacija i taj odnos gde su deca mnogo više provodila vreme sa svojim roditeljima. Izgubilo se praćenje sopstvenog deteta, da mu uđete u psihu, da mu uđete u Fejsbuk, da vidite šta mu piše u kompjuteru… To su stvari koje morate da znate, hteli ili ne.
Kako vidite sebe na aktuelnoj šou-biznis sceni? Ko je i šta je Brena danas?
– Ja nemam nikakvo pretenciozno mišljenje o sebi da bih kvalifikovala na kojoj sam stepenici, zato što kada radite 42 godine moglo bi tu mnogo da se priča o rezultatima rada. Ono što ću vam reći je da sam negde izuzetno srećna, spokojna i imam duševni mir zato što sam blagoslovena sa porodicom i sa celom našom poslovnom pričom. Zadovoljna sam sa Lepom Brenom i počela sam s njom lepo da se slažem zato što mi je ona jedna relaksacija. Prvi put posle toliko godina sam posvećena Lepoj Breni i publici. Koncerti su mnogo rasterećeniji sada u odnosu na pre dok su deca bila mala i dok su bile turbulentne situacija na našim prostorima. Pošto sam ja radoholik, kod mene se dešavaju radno lepe stvari, a ne znam da li je to moja sudbina ili je to moja karma, ali mislim da ću se baviti ovim poslom dokle god budem imala snage i volje.
Da sada počinjete karijeru da li biste pevali pesme koje izvode Senidah, Breskvica, Mahrina i druge mlade pevačice?
– Ja sam tek sada imala priliku da čujem i Senidu i kada sam počela da slušam sve te njene tekstove i pesme, to mi se veoma dopalo. Nisu opterećene i opuštaju. Sada vidim da je publika imala razloga da im se te pesme dopadaju. Ja sam započela novi stil ’82. godine koji se nazvao pop muzika sa elementima folka i nastavila sam folk muzikom kao i sa klasičnim pop pesmama, ali i ovi novi žanrovi koje pevaju Senida, Breskvica, prosto mi se sviđaju. Mislim da je muzika nešto što treba da se menja, dobro je što se pojavljuju novi žanrovi, novi likovi i svi su mi oni interesantni. Tek sada vidim koliko je to drugačije od onoga što ja pevam, ali mi se dopada čak i u nekoj mojoj interpretaciji, pošto ću ja pevati neke Senidine pesme.
Kakvi su vam planovi? Imate li možda želju da snimate nove pesme ili ste odlučili da se u tom smislu penzionišete?
– Ja o poslovnim planovima ne smem da vam pričam jer uvek imam ideje šta ću da radim dalje. Ja uživam u tom svom poslu. I mene publika i taj moj posao drže životnom i daju mi neku snagu, ljubav i energiju i to je prosto jedna magija koja traje. Ali da, biće novih pesma i to polako pripremamo za sledeću godinu.
Saša Popović se penzionisao, da li vas je „inficirao“ tom idejom ili vam ne pada na pamet da idete u penziju?
– Ja ne znam nijednu pevačku legendu koja se penzionisala na našim prostorima. Lepa Brena upravo spada u to jer kada pevate i radite solističke koncerte i kada imate toliko hitova koliko imam ja, zvučalo to skromno ili neskromno, to je činjenica. Ne verujem da iko iz našeg sveta, ko je profesionalac, razmišlja o penzionisanju. Saša Popović je čovek koji se nije bavio klasičnim solo pevanjem, on je samo učestvovao u šoubiznisu. Međutim, ne verujem da i on može da bude klasičan penzioner koji će sedeti kod kuće i neće raditi ništa, jer je Saša Popović isto tako veliki radoholik. I mislim da će se i on do poslednje kapi svog života, baviti tim poslom.
UDARNA VEST.rs(informer)
